Kontroverza:
|
|
Autor- prof.Ljiljana Malović-Kozić
Koautor -Jovan Gavrilović Lektor - prof. Olgica Rajić Izvodjači : Lenka Petrović IV2 Helena Jakovljević IV2 Ivana Djordjević IV2 Dragana Stoeska IV2 Isidora Kosmajac IV2 Tamara Tošić IV2 Tijana Damnjanović IV2 Bojan Aleksić IV1 Luka Rangelov IV1 Jovan Gavrilović IV2 Tehnička podrška: Žarko Aksentijević |
|
PROLOG
„...gle, koliko pera ona ima, toliko očiju ispod njih, toliko jezika, toliko glasova, toliko ušiju, ona čula... da hoda po zemlji, a glavu krije u oblacima... meša ono što se zbilo sa onim što nije...“
Tako opisuje mitsku Famu, glasine, šta mislite – ko? Šekspir ili Bekon?
Tako Bekon opisuje Famu, ćerku boga Zevsa i i Zemlje – Gee, koju je u nastupu gneva porodila majka divova, koji su podigli bunu protiv oca, a ovaj ih porazio i bacio u crni Tartar.
Od tada fama, glasine, informacije, i kontraverze koje one proizvode – ne prestaju da kruže svetom. A one su nalik antičkom uzoru – demonu.
Taj demon nije zaobišao Šekspira i Bekona. Što se nas tiče, kako dobro razumemo prirodu ovog stvora, a skromno ćemo reći da ponešto znamo i o „velikom opusu“, takozvana „prevara veka“ liči nam na „podizanje mača“ na one koji se više ne mogu raniti, jer su ih dela već odavno učinila besmrtnim.
„...gle, koliko pera ona ima, toliko očiju ispod njih, toliko jezika, toliko glasova, toliko ušiju, ona čula... da hoda po zemlji, a glavu krije u oblacima... meša ono što se zbilo sa onim što nije...“
Tako opisuje mitsku Famu, glasine, šta mislite – ko? Šekspir ili Bekon?
Tako Bekon opisuje Famu, ćerku boga Zevsa i i Zemlje – Gee, koju je u nastupu gneva porodila majka divova, koji su podigli bunu protiv oca, a ovaj ih porazio i bacio u crni Tartar.
Od tada fama, glasine, informacije, i kontraverze koje one proizvode – ne prestaju da kruže svetom. A one su nalik antičkom uzoru – demonu.
Taj demon nije zaobišao Šekspira i Bekona. Što se nas tiče, kako dobro razumemo prirodu ovog stvora, a skromno ćemo reći da ponešto znamo i o „velikom opusu“, takozvana „prevara veka“ liči nam na „podizanje mača“ na one koji se više ne mogu raniti, jer su ih dela već odavno učinila besmrtnim.
|
|
|
|
1. Argumenti za kontraverze
1.1. Argument Šekspirovog porekla koji je u neskladu sa veličinom autora „velikog opusa“
ARGUMENT 1 – O poreklu Šekspira /Isidora /
A.1. Kao što vam je poznato, Šekspir je rođen u Stratfordu, u porodici koja je bila označena „nekakvim grehom“, za koji neki veruju, kao npr. Viktor Igo, da je u pitanju privrženost katoličanstvu, religiji čije je upražnjavanje u to vreme bilo zabranjeno.
Šekspirov otac Džon bio je rukavičar – zanatlija, potom mesar, trgovac, sa kratkotrajnim poslovnim uspesima i socijalnim statusom opštinskog upravitelja – gradonačelnika. Propadanje porodičnog imanja, nestalnost i prevrtljivost uspeha u borbi sa svakodnevnim životom, slike su koje obeležavaju Šekspirovu mladost.
ARGUMENT 1 – O poreklu Šekspira /Isidora /
A.1. Kao što vam je poznato, Šekspir je rođen u Stratfordu, u porodici koja je bila označena „nekakvim grehom“, za koji neki veruju, kao npr. Viktor Igo, da je u pitanju privrženost katoličanstvu, religiji čije je upražnjavanje u to vreme bilo zabranjeno.
Šekspirov otac Džon bio je rukavičar – zanatlija, potom mesar, trgovac, sa kratkotrajnim poslovnim uspesima i socijalnim statusom opštinskog upravitelja – gradonačelnika. Propadanje porodičnog imanja, nestalnost i prevrtljivost uspeha u borbi sa svakodnevnim životom, slike su koje obeležavaju Šekspirovu mladost.
|
|
|
ARGUMENT 1. O poreklu Bekona
B.1. Bekon se rodio 22. januara 1561. u Londonu, kao sin Nikole Bekona koji je dvadeset godina, za Elizabetine vladavine, bio čuvar velikog pečata. Majka, lejdi Ana Kuk, bila je učeni lingvista i teolog. U trinaestoj godini, Bekon se obreo na Koledžu SveteTrojice u Kembridžu. Među najobrazovanijim ljudima svoga doba, čini se da svi argumenti upućuju na Bekonovo bezgranično znanje. Ono ga je uzdiglo do pozicije glavnog državnog pravobranioca, tužioca, da bi u pedeset petoj godini postao i lord kancelar. Od rane mladosti, kao nekada Platon, osećao je, kako kaže, da je „natopljen politikom“.
B.1. Bekon se rodio 22. januara 1561. u Londonu, kao sin Nikole Bekona koji je dvadeset godina, za Elizabetine vladavine, bio čuvar velikog pečata. Majka, lejdi Ana Kuk, bila je učeni lingvista i teolog. U trinaestoj godini, Bekon se obreo na Koledžu SveteTrojice u Kembridžu. Među najobrazovanijim ljudima svoga doba, čini se da svi argumenti upućuju na Bekonovo bezgranično znanje. Ono ga je uzdiglo do pozicije glavnog državnog pravobranioca, tužioca, da bi u pedeset petoj godini postao i lord kancelar. Od rane mladosti, kao nekada Platon, osećao je, kako kaže, da je „natopljen politikom“.
|
|
Argument 2.
Šekspir nije bio obrazovan, erudita, te nije mogao poznavati latinski, grčki, italijanski jezik, samim tim ni dela Plauta, Seneke, Plutarha, Bokača, Homera, čiji su uticaji prisutni u „velikom opusu“.
Šekspir nije bio obrazovan, erudita, te nije mogao poznavati latinski, grčki, italijanski jezik, samim tim ni dela Plauta, Seneke, Plutarha, Bokača, Homera, čiji su uticaji prisutni u „velikom opusu“.
|
|
Argument u prilog Bekona
B.2. A poliglota Bekon sasvim se uklapa u tu priču. Njegova proza pisana je stilom koji odlikuje i Šekspirove stihove. Taj stil je zgusnut, koncizan, pun analogija, metafora, alegorija, sa vešto upotrebljenim latinskim idiomima. Bekon se poziva na duhovne učitelje prošlosti, jer, kako kaže, „u knjigama mi saobraćamo sa mudracima kao u aktivnom životu sa budalama“. Pozivanje na antičke uzore deo je opšteg renesansnog osećanja da su dela kulture univerzalna, što je uočljivo i kod autora „velikog opusa“.
Ali ,mozda dva najuverljivija argumenta – koji gotovo u potpunosti eliminisu bilo kakvu mogucnost slucajnosti – jesu sledeci:
B.2. A poliglota Bekon sasvim se uklapa u tu priču. Njegova proza pisana je stilom koji odlikuje i Šekspirove stihove. Taj stil je zgusnut, koncizan, pun analogija, metafora, alegorija, sa vešto upotrebljenim latinskim idiomima. Bekon se poziva na duhovne učitelje prošlosti, jer, kako kaže, „u knjigama mi saobraćamo sa mudracima kao u aktivnom životu sa budalama“. Pozivanje na antičke uzore deo je opšteg renesansnog osećanja da su dela kulture univerzalna, što je uočljivo i kod autora „velikog opusa“.
Ali ,mozda dva najuverljivija argumenta – koji gotovo u potpunosti eliminisu bilo kakvu mogucnost slucajnosti – jesu sledeci:
- U drami „Koriolan“, Sekspir spominje cirkulisanje krvi u ljudskom telu, u srcu. „Koriolan“ objavljen je u periodu izmedju 1603. i 1608, a teorija o cirkulisanju krvi prvi put je siroj javnosti predstavljena tek 1628, dvanaest godina nakon Sekspirove smrti. Takodje, autor teorije, Vilijam Harvi, bio je Bejkonov prijatelj, osoba s kojom je bio u neprekidnom kontaktu. Vrlo je moguce da je Harvi upoznao Bejkona sa svojom teorijom, sto bi moglo da objasni kako se proces cirkulisanja krvi , našao u drami , objavljenoj gotovo cetvrt veka pre same teorije.
- Drugi argument uzima formu izvesnog Nortamberlendskog rukopisa. Ovo je jedan od retkih dokumenata tog vremena na kome su prisutna oba imena - Sekspira i Bejkona. U samom rukopisu nalazi je zanimljiv potpis – Frencis Vilijam Sekspir. Frencis je kao što znate Bejkonovo ime, a od posebnog značaja je to , što je rukopis bio u posedu samog oca empirizma. Poznato je da je on koristio pseudonime, a zahvaljujuci rukopisu moze se pretpostaviti da je Vilijam Sekspir bio jedan od njih. Dalje, rukopis sadrzi sledece reci: „... essays by the same author“, misleci na „Sekspira“. Međutim , Sekspir nije pisao eseje. S druge strane , Bejkon se moze pohvaliti citavim opusom eseja – oni su bili najcesci oblik njegovog izrazavanja, dok se Sekspir drzao drama i soneta.
|
|
A.2. ARGUMENT U PRILOG ŠEKSPIRA
Izneo si Jovane, dva ozbiljna svedočanstva, ali arrgumenti koji dovode u pitanje Šekspirovo obrazovanje i idu do granične tvrdnje da je bio nepismen, počivaju na već ukazanom porodičnom korenu, kojem se pridodaje i nepismenost njegovih potomaka, dve ćerke, Džudit i Ane, i rano preminulog sina, Hamneta.To su deca iz braka sa 8 godina starijom En Hatavej, kojoj je posvetio jedan od najlepših soneta u kojem se poigrava s njenim imenom: „I hate...“ Sa njom se naprasno oženio u svojoj 18. godini, a još brže rastavio, posle rođenja dece. Ova vrsta argumentacije, o neukosti i nepismenosti, rekli bismo, pati od greške prebrzog uopštavanja ili generalizacije, koja je tako česta u našem rasuđivanju, a na koju ukazuje i Bekon , koliko vidim, po tebi vrlo ozbiljni kandudat ,,velikog opusa,,
Međutim, opšte je prihvaćeno da je Šekspir u rodnom mestu učio srednju školu, koja je u to vreme uživala dobar glas, jer su nastavnici bili diplomirani studenti oksfordskog i kembričkog univerziteta, a latinski je bio jedan od glavnih predmeta.
Mogućnost da je poznavao latinski jezik, doduše ne u obimu koji može da se poredi sa Bekonom, ne isključuje ni činjenica da je trinaestogodišnjeg Viljema otac ispisao iz škole, kako bi mu pomagao u poslovima.
U tim uslovima, mladi Šekspir se okrenuo neposrednom životu, uzimajući učešća u bučnim seoskim svečanostima. Upijajući živopisne slike pastoralnog života, u vreme kada je London bio neprivlačno mesto, sa čestim pojavama kuge i izbijanjem požara, Šekspir je počeo da piše svoje prve stihove, katrene i sonete. Osećaj stapanja s prirodom, panteizam, kosmičko svejedinstvo, ne mora nužno da pruži samo visoka kultura, već pre – urođeni dar zapažanja i razvijeno osećanje pulsirajućeg života.
Nesumnjivo je mladi Šekspir posedovao prirodni talenat, koji, kaže Renan, kultura i obrazovanje mogu da oplemene, ali ne i porode i stvore.
/ Neko od drugih učenika , obraća se prethodnom rečima /
Podsećam na jedno zanimljivo predanje, anegdotu, iz tog ranog perioda Šekspirovog života.
Radeći kao mesarski pomoćnik kod oca, imao je običaj da održi govor nad teletom pre nego što ga zakolje. Tu, na ivici kasapskog noža, mladić je pokazao sklonost ka sceni, umetničkom dodatku, igri, ali i sluh za tragične damare života. Put od ove scene do rezigniranog Hamleta koji veli: „čudovište to, što navikom zovu, koja ždere sva osećanja naša... i skoro žig prirode menja“, a čovekom ga zovemo, mnogo je kraći nego što se nekima čini. I ne samo to: svemir ne mora biti mesto u koje nikada nećemo zaći – svemir možemo prosto nositi u sebi: „Ja bih se mogao zatvoriti u orahovu ljusku, pa se ipak smatrati kraljem beskrajnih prostora...“ – kaže Hamlet. Zar ruža ne bi mirisala isto i da joj drugo ime daju !
Izneo si Jovane, dva ozbiljna svedočanstva, ali arrgumenti koji dovode u pitanje Šekspirovo obrazovanje i idu do granične tvrdnje da je bio nepismen, počivaju na već ukazanom porodičnom korenu, kojem se pridodaje i nepismenost njegovih potomaka, dve ćerke, Džudit i Ane, i rano preminulog sina, Hamneta.To su deca iz braka sa 8 godina starijom En Hatavej, kojoj je posvetio jedan od najlepših soneta u kojem se poigrava s njenim imenom: „I hate...“ Sa njom se naprasno oženio u svojoj 18. godini, a još brže rastavio, posle rođenja dece. Ova vrsta argumentacije, o neukosti i nepismenosti, rekli bismo, pati od greške prebrzog uopštavanja ili generalizacije, koja je tako česta u našem rasuđivanju, a na koju ukazuje i Bekon , koliko vidim, po tebi vrlo ozbiljni kandudat ,,velikog opusa,,
Međutim, opšte je prihvaćeno da je Šekspir u rodnom mestu učio srednju školu, koja je u to vreme uživala dobar glas, jer su nastavnici bili diplomirani studenti oksfordskog i kembričkog univerziteta, a latinski je bio jedan od glavnih predmeta.
Mogućnost da je poznavao latinski jezik, doduše ne u obimu koji može da se poredi sa Bekonom, ne isključuje ni činjenica da je trinaestogodišnjeg Viljema otac ispisao iz škole, kako bi mu pomagao u poslovima.
U tim uslovima, mladi Šekspir se okrenuo neposrednom životu, uzimajući učešća u bučnim seoskim svečanostima. Upijajući živopisne slike pastoralnog života, u vreme kada je London bio neprivlačno mesto, sa čestim pojavama kuge i izbijanjem požara, Šekspir je počeo da piše svoje prve stihove, katrene i sonete. Osećaj stapanja s prirodom, panteizam, kosmičko svejedinstvo, ne mora nužno da pruži samo visoka kultura, već pre – urođeni dar zapažanja i razvijeno osećanje pulsirajućeg života.
Nesumnjivo je mladi Šekspir posedovao prirodni talenat, koji, kaže Renan, kultura i obrazovanje mogu da oplemene, ali ne i porode i stvore.
/ Neko od drugih učenika , obraća se prethodnom rečima /
Podsećam na jedno zanimljivo predanje, anegdotu, iz tog ranog perioda Šekspirovog života.
Radeći kao mesarski pomoćnik kod oca, imao je običaj da održi govor nad teletom pre nego što ga zakolje. Tu, na ivici kasapskog noža, mladić je pokazao sklonost ka sceni, umetničkom dodatku, igri, ali i sluh za tragične damare života. Put od ove scene do rezigniranog Hamleta koji veli: „čudovište to, što navikom zovu, koja ždere sva osećanja naša... i skoro žig prirode menja“, a čovekom ga zovemo, mnogo je kraći nego što se nekima čini. I ne samo to: svemir ne mora biti mesto u koje nikada nećemo zaći – svemir možemo prosto nositi u sebi: „Ja bih se mogao zatvoriti u orahovu ljusku, pa se ipak smatrati kraljem beskrajnih prostora...“ – kaže Hamlet. Zar ruža ne bi mirisala isto i da joj drugo ime daju !
|
|
ARGUMENT 3
Tvorac „velikog opusa“ je izvarnredan poznavalac istorije, svakodnevice najviših krugova tadašnjeg engleskog društva – plemstva, kraljeva, dvorske etikecije, Makijavelijeve političke teorije, a to nikako ne može biti Šekspir!
Tvorac „velikog opusa“ je izvarnredan poznavalac istorije, svakodnevice najviših krugova tadašnjeg engleskog društva – plemstva, kraljeva, dvorske etikecije, Makijavelijeve političke teorije, a to nikako ne može biti Šekspir!
|
|
3.ARGUMENT ZA BEKONA
B.3. Nesporno je da junaci „velikog opusa“, pogotovo oni istorijskih drama, pokazuju ambicije, egoizam, lukavstvo, odsustvo savesti, dakle – sve odlike Makijavelijevog idealnog vladaoca. Bekon je odlično upoznat sa spisima Firentinca, uostalom sam ih je primenjivao u političkoj praksi. Smatramo da njegova moralna filozofija pre liči na Makijavelija nego na hrišćanstvo, kojeg se, doduše, nije odricao. Sam svedoči da smo „obavezni Makijaveliju i sličnim piscima što otvoreno i bez maske kazuju šta ljudi istinski rade, a ne ono što bi trebalo da rade, jer je nemoguće vezati mudrost zmije sa nevinošću goluba bez prethodnog poznavanja zla, jer bez ovoga znanja,vrlina je bez zaštite izložena zlu“.
Bekon ne samo da veliča ideju čovekove nadmoći nad prirodom radi ovladavanja njome, nego i nadmoć nad onim što se danas naziva Drugi – Drugost. Naime, Bekon je jedan od prvih zagovornika i utemeljitelja kolonijalne politike. Znanje kao moć nije više samo sebi cilj, ukras ličnosti i karaktera, kao kod starih Grka. Znanje je, pre svega, upustvo za delovanje i postizanje onog što je korisno. Duhove koji samo promišljaju upozorava da bi trebalo „da misle na to, da na pozornici ljudskog života samo bogovi i anđeli smeju biti gledaoci“.
On je glasnogovornik humanizma rane renesanse, koja podstiče duh gospodarenja, ekstazu želja, aktivizam, pre nego duh odricanja. On veliča čoveka, kao Mirandola na početku humanističkog preporoda: „Ljudi nisu životinje koje uspravno hode, nego besmrtni bogovi. Tvorac nam je dao duše koje su velike kao ceo svet, pa opet ih ne može zasititi“.
3.ARGUMENT ZA ŠEKSPIRA
3. Takvo viđenje čoveka suprotno je optici autora „velikog opusa“. Njemu je bliži skeptični Montenj, baš zato što dobro poznaje makijavelističkog, sebičnog i moralnom padu sklonog pojedinca. Zato je i sumnjičav u pogledu novostečene slobode čoveka. Uplašen zlom, prizorima izdaje, političkim spletkama u kojima engleska istorija i njena kruna nikada nisu oskudevale, Šekspir dovodi u pitanje stvarnu slobodu i ljudsku moć. Njegovi likovi je doživljavaju kao htenje da se čini ono što se hoće. Zato su i tragični, jer njihovo stradanje nije ništa drugo do otrežnjenje i spoznaja da je slobodan samo onaj koji dela u skladu s vrlinom.
B.3. Nesporno je da junaci „velikog opusa“, pogotovo oni istorijskih drama, pokazuju ambicije, egoizam, lukavstvo, odsustvo savesti, dakle – sve odlike Makijavelijevog idealnog vladaoca. Bekon je odlično upoznat sa spisima Firentinca, uostalom sam ih je primenjivao u političkoj praksi. Smatramo da njegova moralna filozofija pre liči na Makijavelija nego na hrišćanstvo, kojeg se, doduše, nije odricao. Sam svedoči da smo „obavezni Makijaveliju i sličnim piscima što otvoreno i bez maske kazuju šta ljudi istinski rade, a ne ono što bi trebalo da rade, jer je nemoguće vezati mudrost zmije sa nevinošću goluba bez prethodnog poznavanja zla, jer bez ovoga znanja,vrlina je bez zaštite izložena zlu“.
Bekon ne samo da veliča ideju čovekove nadmoći nad prirodom radi ovladavanja njome, nego i nadmoć nad onim što se danas naziva Drugi – Drugost. Naime, Bekon je jedan od prvih zagovornika i utemeljitelja kolonijalne politike. Znanje kao moć nije više samo sebi cilj, ukras ličnosti i karaktera, kao kod starih Grka. Znanje je, pre svega, upustvo za delovanje i postizanje onog što je korisno. Duhove koji samo promišljaju upozorava da bi trebalo „da misle na to, da na pozornici ljudskog života samo bogovi i anđeli smeju biti gledaoci“.
On je glasnogovornik humanizma rane renesanse, koja podstiče duh gospodarenja, ekstazu želja, aktivizam, pre nego duh odricanja. On veliča čoveka, kao Mirandola na početku humanističkog preporoda: „Ljudi nisu životinje koje uspravno hode, nego besmrtni bogovi. Tvorac nam je dao duše koje su velike kao ceo svet, pa opet ih ne može zasititi“.
3.ARGUMENT ZA ŠEKSPIRA
3. Takvo viđenje čoveka suprotno je optici autora „velikog opusa“. Njemu je bliži skeptični Montenj, baš zato što dobro poznaje makijavelističkog, sebičnog i moralnom padu sklonog pojedinca. Zato je i sumnjičav u pogledu novostečene slobode čoveka. Uplašen zlom, prizorima izdaje, političkim spletkama u kojima engleska istorija i njena kruna nikada nisu oskudevale, Šekspir dovodi u pitanje stvarnu slobodu i ljudsku moć. Njegovi likovi je doživljavaju kao htenje da se čini ono što se hoće. Zato su i tragični, jer njihovo stradanje nije ništa drugo do otrežnjenje i spoznaja da je slobodan samo onaj koji dela u skladu s vrlinom.
„Ja sam odskora /ni sam ne znam zašto!/
izgubio svu svoju veselost, zapustio sve svoje nauke, i uistinu,
moje raspoloženje je tako žalosno,
da mi ova divna građevina,
zemlja, liči na kakav pust morski greben;
ovo sjajno nebo,vazduh i,
– pogledajte – taj lepi, plemeniti i nad nama raskriljeni svod,
taj veličanstveni krov ukrašen zlatnim vatrama –
ah! sve mi to liči na trulo, smrdljivo smetlište isparenja!
Kakvo je to remek-delo čovek!
Kako je plemenit umom!
Kako neograničen po sposobnostima!
Kako je u obliku i pokretu skladan i celishodan!
Kako izrazom sličan anđelu!
Kako po razumu naliči na boga – ukras sveta, uzor sveg života.
– Pa ipak, šta je za mene ta kvintesencija prašine? /scena 2, drugi cin/
izgubio svu svoju veselost, zapustio sve svoje nauke, i uistinu,
moje raspoloženje je tako žalosno,
da mi ova divna građevina,
zemlja, liči na kakav pust morski greben;
ovo sjajno nebo,vazduh i,
– pogledajte – taj lepi, plemeniti i nad nama raskriljeni svod,
taj veličanstveni krov ukrašen zlatnim vatrama –
ah! sve mi to liči na trulo, smrdljivo smetlište isparenja!
Kakvo je to remek-delo čovek!
Kako je plemenit umom!
Kako neograničen po sposobnostima!
Kako je u obliku i pokretu skladan i celishodan!
Kako izrazom sličan anđelu!
Kako po razumu naliči na boga – ukras sveta, uzor sveg života.
– Pa ipak, šta je za mene ta kvintesencija prašine? /scena 2, drugi cin/
ARGUMENT 4
PROTIV BEKONA
Kao racionalista, Bekon daje razumu sva prava u sferi prirode i života. Njegov prototip – Prometej, ideal je novovekovnog heroja. Prometej – kao simbol intelekta koji je dovoljan samom sebi. Mitski pesnik, Orfej, postaje mu prihvatljiv tek kada gubi Euridiku, jer tim činom se odriče sila prirode, kao izraza anarhije i smrti.
Bekon je smatrao da čovek treba da se oslobodi iracionalnih pristupa u tumačenju stvarnosti.To je cilj njegove Velike obnove nauka , a u okviru nje , i čuvene kritike idola, lažnih pojmova, predrasuda. To su fantastične slike, utvare, grčki eidolon, koje opsedaju duh i remete pravo viđenje stvari. Kako intelekt mora da se oslobodi svih primesa koji mu protivreče, on treba da odbaci i osećanja, snove, fantazije.., ta „neiscrpna vrela života“, kako kaže Salvador Dali. Prometeju je neophodan Orfej.
PROTIV BEKONA
Kao racionalista, Bekon daje razumu sva prava u sferi prirode i života. Njegov prototip – Prometej, ideal je novovekovnog heroja. Prometej – kao simbol intelekta koji je dovoljan samom sebi. Mitski pesnik, Orfej, postaje mu prihvatljiv tek kada gubi Euridiku, jer tim činom se odriče sila prirode, kao izraza anarhije i smrti.
Bekon je smatrao da čovek treba da se oslobodi iracionalnih pristupa u tumačenju stvarnosti.To je cilj njegove Velike obnove nauka , a u okviru nje , i čuvene kritike idola, lažnih pojmova, predrasuda. To su fantastične slike, utvare, grčki eidolon, koje opsedaju duh i remete pravo viđenje stvari. Kako intelekt mora da se oslobodi svih primesa koji mu protivreče, on treba da odbaci i osećanja, snove, fantazije.., ta „neiscrpna vrela života“, kako kaže Salvador Dali. Prometeju je neophodan Orfej.
ZA ŠEKSPIRA (povezano s prethodnim)
Upravo Šekspirov opus pokazuje da zablude ne potiču od intelekta, već od nedostatka i odustajanja od iskrenih osećanja. Ted Hjuz u delu Boginja celovitosti ljudskog bića ukazuje da je tragičnost Šekspirovih junaka uslovljena odbacivanjem Boginje-žene. A kako je žena – duša, princip celovitosti, bez ljubavi nema celovite ličnosti. Ko služi ljubavi – služi samom životu. Zato ni muški, ni ženski likovi „velikog opusa“ ne uspevaju da prevladaju svoju podeljenost .
Kada slepi Gloster kaže kralju Liru da konačno opaža svet oko sebe, „jer vidi osećanjima“, a kralj Lir uzvraća da „čovek može da vidi kako je u svetu i bez očiju“, tada moćni patrijarhalni autoriteti u tragičnoj samospoznaji priznaju da je potisnuta emotivnost glavni uzrok njihovog životnog poraza i pada.
Na ovom mestu prizivamo Orfeja , da svojom milozvučnom muzikom posveti Ofeliju, Kordeliju ,,tu divnu devojku koja nije mogla da digne srce do usta, jer usta su bila nema , kada je srce bilo puno,, kako kaže filozof Kjerkegor, sunarodnik mnogo poznatijeg Danca - Hamleta.
Upravo Šekspirov opus pokazuje da zablude ne potiču od intelekta, već od nedostatka i odustajanja od iskrenih osećanja. Ted Hjuz u delu Boginja celovitosti ljudskog bića ukazuje da je tragičnost Šekspirovih junaka uslovljena odbacivanjem Boginje-žene. A kako je žena – duša, princip celovitosti, bez ljubavi nema celovite ličnosti. Ko služi ljubavi – služi samom životu. Zato ni muški, ni ženski likovi „velikog opusa“ ne uspevaju da prevladaju svoju podeljenost .
Kada slepi Gloster kaže kralju Liru da konačno opaža svet oko sebe, „jer vidi osećanjima“, a kralj Lir uzvraća da „čovek može da vidi kako je u svetu i bez očiju“, tada moćni patrijarhalni autoriteti u tragičnoj samospoznaji priznaju da je potisnuta emotivnost glavni uzrok njihovog životnog poraza i pada.
Na ovom mestu prizivamo Orfeja , da svojom milozvučnom muzikom posveti Ofeliju, Kordeliju ,,tu divnu devojku koja nije mogla da digne srce do usta, jer usta su bila nema , kada je srce bilo puno,, kako kaže filozof Kjerkegor, sunarodnik mnogo poznatijeg Danca - Hamleta.
ARGUMENT ZA BEKONA
Bekon je po pitanju ljubavi , kao i u politici - kancelar ,.,Ljubav više dolikuje pozornici negoli životu čoveka. Jer, što se pozornice tiče, ljubav nam uvek pruža gradivo za komediju a katkad i za tragediju, u životu ona tvori mnoga zla, nekiput kao zavodljiva čarobnica, a neki put kao aspida,, .
Da li ovaj navod iz eseja ,,O ljubavi,, razotkiva i preporučuje Bekona kao dobrog poznavaoca pozorišta , dok o samoj temi i njenoj problematici , prosudite sami ?
Bekon je po pitanju ljubavi , kao i u politici - kancelar ,.,Ljubav više dolikuje pozornici negoli životu čoveka. Jer, što se pozornice tiče, ljubav nam uvek pruža gradivo za komediju a katkad i za tragediju, u životu ona tvori mnoga zla, nekiput kao zavodljiva čarobnica, a neki put kao aspida,, .
Da li ovaj navod iz eseja ,,O ljubavi,, razotkiva i preporučuje Bekona kao dobrog poznavaoca pozorišta , dok o samoj temi i njenoj problematici , prosudite sami ?
|
EPILOG
5. ODBRANA ŠEKSPIRA |
|
|
|
|
Koliko je istine u priči da je nagon za preživljavanjem u Londonu doveo Šekspira do ulaza u londonska pozošta? Najpre je, kažu, bio čuvar konja, potom dozivač, i, na kraju – glumac.
Zar onaj za duh renesanse, tipični THE WILL TO PLAY – želja za igrom, nije glavna vodilja nepoznatog i skitalačkog Šekspirovog života? Njegovo duboko osećanje igre, kao jedinog mogućeg prostora suprostavljanja ustaljenim životnim formama, poigravanje autoritetima, mogućnost da se doskoči cenzuri? Predstava o Šekspiru kao špekulantu, veštom trgovcu koji pozorište poznaje samo kao izvor kapitala – bledi pred njegovim prepoznavanjem mogućnosti pozornice, te moćne novotarije elizabetinske vladavine. Da umesto kontrole života, karakteristične za to doba, pozornica može da služi oslobađanju života, sasvim je bilo jasno stratfordskom vetropiru.
Zar činjenica da je Šekspir pisao na nepovezanim listovima, kao većina pesnika tog vremena, ne ostavlja prostora nejasnoćama vezanim za njegova dela? Čini se da sam Šekspir nije imao ambiciju da stvara za budućnost, nego za savremenike. Za potrebe svoje družine, glumce koji su njegove tekstove čitali sa originala, bez mogućnosti da ih prepisuju. Kako je cilj bila sama prdstava, igranje i štampanje jednog komada nisu se podrazumevali. Mislimo da su mogući razlozi komadanja i gubljenja njegovih rukopisa argument za kontraverze koje su usledile.
Kada se 1592. godine pojavila brošura Roberta Grina, Pamet za groš, u njoj se javlja prva aluzija na Šekspira u engleskoj književnosti: „Neka ova skorojevićka vrana misli da, nakićena tuđim perjem, a sa tigrovskim srcem zamotanim u glumačku kožu, može da na svoj bombastični način odslika jampski deseterac najbolje od svih, i budući da je to čovek za sve stvari, on uobražava da je jedinstveni scenotresač – Shakescene – u zemlji“.Ljuti Grin se poslužio aluzijom na Šekspirovo prezime – Shakespeare, što u prevodu znači – onaj koji trese koplje, kopljotresač, ili Tresikopljić!
Da je Šekspirov život bio ispunjen gorčinom, neprekidnim vređanjem, on konstatuje u svojim sonetima:
„Moje je ime ozloglašeno, moja priroda je ponižena, imajte milosti za mene dok, potlačen i strpljiv, ispijam sirće“ / sonet 11 /. Ono isto sirće, koje pominje u Hamletu, kad danski kraljević govori Laertu o svom bolu: „Krsta mu, kaži šta bi činio?/Bi l postio? Plako? Bi l se tukao?/ Bi l kido sebe? Bi li sirće pio?/Krokodile jeo? Vidiš, a ja bih.“
Šekspir se vratio u Stratford 1613, u kuću koju je sagradio i nazvao Nju Plejs. Ostatak života provodio je u svom vrtu, predan cveću. Jer, „Bog svemogući najpre je zasadio Vrt. I doista, to je najčistije ljudsko zadovoljstvo. Ono najvećma osvežava duh čovekov“ – kaže... ko? – Bekon! Možda je ovaj cinični kraj, argument onima koji sumnjaju da je Šekspir mogao poznavati botaniku i šezdeset i tri biljne vrste koje se navode u „velikom opusu“, a istovremeno i argument za tzv. „stratfordovce“.
Tek, umesto pozornica „Globa“ ili „Crnog fratra“, Šekspir je našao spokoj u božanskom vrtu prirode. A kada je, 23. aprila 1616, izdahnuo, tog dana umro je i Servantes, genije od te vrste.
ODBRANA BEKONA
Zar onaj za duh renesanse, tipični THE WILL TO PLAY – želja za igrom, nije glavna vodilja nepoznatog i skitalačkog Šekspirovog života? Njegovo duboko osećanje igre, kao jedinog mogućeg prostora suprostavljanja ustaljenim životnim formama, poigravanje autoritetima, mogućnost da se doskoči cenzuri? Predstava o Šekspiru kao špekulantu, veštom trgovcu koji pozorište poznaje samo kao izvor kapitala – bledi pred njegovim prepoznavanjem mogućnosti pozornice, te moćne novotarije elizabetinske vladavine. Da umesto kontrole života, karakteristične za to doba, pozornica može da služi oslobađanju života, sasvim je bilo jasno stratfordskom vetropiru.
Zar činjenica da je Šekspir pisao na nepovezanim listovima, kao većina pesnika tog vremena, ne ostavlja prostora nejasnoćama vezanim za njegova dela? Čini se da sam Šekspir nije imao ambiciju da stvara za budućnost, nego za savremenike. Za potrebe svoje družine, glumce koji su njegove tekstove čitali sa originala, bez mogućnosti da ih prepisuju. Kako je cilj bila sama prdstava, igranje i štampanje jednog komada nisu se podrazumevali. Mislimo da su mogući razlozi komadanja i gubljenja njegovih rukopisa argument za kontraverze koje su usledile.
Kada se 1592. godine pojavila brošura Roberta Grina, Pamet za groš, u njoj se javlja prva aluzija na Šekspira u engleskoj književnosti: „Neka ova skorojevićka vrana misli da, nakićena tuđim perjem, a sa tigrovskim srcem zamotanim u glumačku kožu, može da na svoj bombastični način odslika jampski deseterac najbolje od svih, i budući da je to čovek za sve stvari, on uobražava da je jedinstveni scenotresač – Shakescene – u zemlji“.Ljuti Grin se poslužio aluzijom na Šekspirovo prezime – Shakespeare, što u prevodu znači – onaj koji trese koplje, kopljotresač, ili Tresikopljić!
Da je Šekspirov život bio ispunjen gorčinom, neprekidnim vređanjem, on konstatuje u svojim sonetima:
„Moje je ime ozloglašeno, moja priroda je ponižena, imajte milosti za mene dok, potlačen i strpljiv, ispijam sirće“ / sonet 11 /. Ono isto sirće, koje pominje u Hamletu, kad danski kraljević govori Laertu o svom bolu: „Krsta mu, kaži šta bi činio?/Bi l postio? Plako? Bi l se tukao?/ Bi l kido sebe? Bi li sirće pio?/Krokodile jeo? Vidiš, a ja bih.“
Šekspir se vratio u Stratford 1613, u kuću koju je sagradio i nazvao Nju Plejs. Ostatak života provodio je u svom vrtu, predan cveću. Jer, „Bog svemogući najpre je zasadio Vrt. I doista, to je najčistije ljudsko zadovoljstvo. Ono najvećma osvežava duh čovekov“ – kaže... ko? – Bekon! Možda je ovaj cinični kraj, argument onima koji sumnjaju da je Šekspir mogao poznavati botaniku i šezdeset i tri biljne vrste koje se navode u „velikom opusu“, a istovremeno i argument za tzv. „stratfordovce“.
Tek, umesto pozornica „Globa“ ili „Crnog fratra“, Šekspir je našao spokoj u božanskom vrtu prirode. A kada je, 23. aprila 1616, izdahnuo, tog dana umro je i Servantes, genije od te vrste.
ODBRANA BEKONA
Bekon je u to vreme ispisivao svoje poslednje delo, Nova Atlantida, čiji je cilj bio „saznanje skrivenih kretanja stvari, i proširenje granica ljudske moći, radi proizvođenja svih mogućih stvari“.
„Mi podražavamo let ptica i možemo da i u vazduhu malo letimo. Imamo brodove i čamce za podmorske ciljeve“ – govore Bensalamonci, stanovnici utopijskog ostrva, anticipirajući dominaciju tehnološkog uma u kulturi Zapadne Evrope, ali i uspon Velikog ostrva – Britanije, domovine naših aktera.
No, za kraj, navešćemo Bekonove reči iz XXII eseja:
,,Ima jedna lukavost koju mi Englezi nazivamo obrtanje mačke u tiganju, a to je kad jedan čovek kaže nešto drugome, a onda se to što je rekao pripisuje ovom drugom i, pravo govoreći, kad se nešto tako desi, nije lako reći od kojeg je stvar potekla.“
„Mi podražavamo let ptica i možemo da i u vazduhu malo letimo. Imamo brodove i čamce za podmorske ciljeve“ – govore Bensalamonci, stanovnici utopijskog ostrva, anticipirajući dominaciju tehnološkog uma u kulturi Zapadne Evrope, ali i uspon Velikog ostrva – Britanije, domovine naših aktera.
No, za kraj, navešćemo Bekonove reči iz XXII eseja:
,,Ima jedna lukavost koju mi Englezi nazivamo obrtanje mačke u tiganju, a to je kad jedan čovek kaže nešto drugome, a onda se to što je rekao pripisuje ovom drugom i, pravo govoreći, kad se nešto tako desi, nije lako reći od kojeg je stvar potekla.“
U gostima:
Matematička gimnazija
sa domaćinima u Matematičkoj gimnaziji
Biblioteka "Milutin Bojić"
Snimak javnog časa iz biblioteke "Milutin Bojić", gde smo takodje bili gosti na poziv gdje.Olge Ječmenice, bibliotekara.
Najlepše hvala na pozivu, bilo nam je zadovoljstvo.
Snimak javnog časa iz biblioteke "Milutin Bojić", gde smo takodje bili gosti na poziv gdje.Olge Ječmenice, bibliotekara.
Najlepše hvala na pozivu, bilo nam je zadovoljstvo.
